Šta su poremećaji ishrane?
Poremećaji ishrane predstavljaju ozbiljne i kompleksne poremećaje psihološkog i somatskog funkcionisanja organizma. U poremećaje ishrane spadaju anoreksija i bulimija nervosa, kao i poremećaj ishrane po tipu bingova ili prejedanja.
Poremećaj je ušao u žižu interesovanja 70-ih godina XX veka. Međutim, samoizgladnjivanje kao i prejedanje otkrivaju se i daleko ranije kroz istoriju. Među prvim zapisima su samoprovocirajuće povraćanje Grka i Rimljana, koji su se na čuvenim orgijama prejedali i izazaivali povraćanje u specijalno pripremljenim sobama. Tada su ovi oblici ponašanja bili privilegija višeg sloja društva.
Princeza Margareta od Mađarske od 1242. Do 1271.g. je imala ponašanje za stolom u vidunuzimanja minimalne količine hrane I ostavljanje za sobom skoro cele porcije.
Samoinicijativno je napuštala prostoriju za vreme jela. Pojačala je svoju dijetu kada se pojavio kralj Bajlor I zaprosio je. Umrla je sa 28 godina čistog uma, ali iscrpljenog i opustošenog tela.
Zanimljivo je to da se stotine žena samoizgladnjivalo u nadi da će ostvariti kontakt sa Hristom.
Danas o poremećajima ishrane i borbi sa njima javno govore poznate ličnosti iz sveta filma, politike i sporta. Glumice koje sa velikom teškoćom I puno odricanja održavaju nisku telesnu težinu koja im garantuje ulogu za Oskara. Gimnastičarke koje nakon olimpijskih medalja imaju ozbiljne fiziološke i psihološke probleme.
Kako izgleda anoreksija nervoza?
Pacijenti u kliničkoj slici, odnosno ponašanju pokazuju opsesiju hranom, izgledom i težinom, dotog stepena, da su u stanju da ugroze svoje zdravlje. Ukoliko su duži period bez tretmana, osobe sa ovim poremećajem pokazuju česte oscilacije raspoloženja, uočljive promene na telu i organima, a nažalost mogući su i smrtni ishodi.
Tipična klinička slika počinje željom da se malo oslabi, kako bi se dostigla željena telesna težina i kako bi se određeni delovi tela “doterali” dijetom. Dijeta počinje smanjivanjem obroka, redukcijom obroka i biranjem hrane i izbegavanjem hrane koja goji, poput slatkiša, hleba, testa.
Često se namerno izaziva povraćanje ili upotrebljavaju sredstva za ubrzano varenje ili izlučivanje vode iz tela.
Kao najznačajnija psihološka karakteristika anoreksije navodi se pojava precenjene ideje o značaju fizičkog izgleda I težine i starh od eventualnog dobijanja na težini. Neadekvatno procenjuju sebe, tako što doživljavaju sebe drugačije nego što ih percipira okolina.
Anoreksija najčešće počinje između 16 i 18 godina. Uzrasna granica se poslednjih godina spušta na 13 godina. U ponašanju dominira strah od debljine, tako da ona jede male količine niskokalorične hrane, trči, vežba i sve čini da joj telesna težina bude što manja. Ponekad su ti unosi hrane samo voće ili grisine. Vremenom, i pored gubitka u telesnoj težini, smanjuje se unos hrane, a povećava fizička aktivnost (čak preko 100 sklekova i trbušnjaka uveče i isto tako ujutru). Kod anoreksije je uverenje da ima višak kilograma toliko snažno, das vi komentari i ubeđivanja koja dolaze sa strane nemaju efekta. Samo svakodnevni gubitak u telesnoj težini doprinosi osećanju mira i spokoja. Za nju je to jedini način da “preživi”. Mršavost je za njih jedino što je vredno i poželjno, a svi koji misle drugačije doživljavaju se kao neprijatelji.
Česte misli i iracionalna uverenje osobe sa anoreksijom:
“Još jedan zalogaj više, to znači bar kilogram više”…
”Ja sam “neko” samo ako sam mršava”…
“Kada vidim nekog ko je debeo, uplašim se da ću izgledati kao on”…
”Ako nisam u stanju da kontrolišem težinu, znači da sam izgubila svu kontrolu”. (Ovom rečenicom ćemo se kasnije više pozabaviti kada govorimo o psihoterapiji osoba sa poremećajem ishrane).
Osobe sa anoreksijom imaju potrebu za apsolutnom kontrolom hrane, imaju naglašen interes za kuvanje, dolazi do gubitka seksualnog interesovanja, pada koncentracije i intelektualne efikasnosti uopšte, gubljenja interesa za događaje u okolini i pojavu anksioznih i depresivnih simptoma.
Kada se najčešće javlja bulimija nervosa?
Bulimija nervosa javlja se u nešto kasnijem uzrastu tokom adolescencije, češće kod devojaka. Osobe sa bulimijom traže pomoć, za razliku od osoba sa anoreksijom. Pri samoj pomisli da su počele da se goje, namerno počinju da izazivaju povraćanje. One jedu, prejedaju se i nakon toga povraćaju. Na ovaj način one jedu šta žele. One su u nezavisnom položaju, žele da jedu, ali i da budu mršave. Telesna težina varira od visoke do normalne, ali retko su gojazni. Povraćanje donosi eliminaciju hrane, opuštanje i mogućnost da se ponovo jede.
Poremećaji ishrane po tipu prejedanja ili bingova
Poremećaji ishrane po tipu prejedanja ili bingova karakteriše opsesivno prejedanje, bez kompenzatornih oblika ponašanja u cilju smanjenja prethodno previsokog kalorijskog unosa. Ovaj poremećaj je jedan od najčešćih poremećaja ishrane kod odraslih između 40. I 50. Godine života, skoro 2 puta češće među ženskim polom i u vezi sa kasnijim razvojem gojaznosti tokom života. Karakteriše ponavljane episode prejedanja, praćene gubitkom kontrole I osećanjem uznemirenosti zbog istog, uzimanje velike količine hrane na manje od dva sata, bez prestanka.
Bingovi se javljaju u proseku dva puta nedeljno u poslednjih šest meseci, hrana se unosi mnogo brže i unosi se velika količina i kada se ne oseća glad. Ne postoje kompenzatorni oblici ponašanja, što su povraćanje ili preterano, kompulzivno vežbanje.
Kako da postavimo dijagnozu poremećaja ishrane?
Dijagnoza se postavlja na temelju anamneze koju potkrepljuju i podaci dobijeni od članova porodice ili prijatelja. Težina pothranjenosti procenjuje se fizikalnim pregledom, merenjem visine I težine, te izračunavanjem BMI.
Prosečna stopa incidencije osoba sa anoreksijom nervozom u populaciji iznosi 0.3%, a sa bulimijom 1%, a stpa smrtnosti u prvih 10 godina nakon dijagnoze kod anoreksije nervoze iznosi 9.6%, a kod bulimije nervoze 7.4%. Poremećaji ishrane se češće javljaju kod žena u odnosu na muškarce, u odnosu 9:1 u korist žena.
Zanimljivost je da je u Velikoj Britaniji je donet zakonski propis da se za manekenke ne smeju angažovati devojke koje ispunjavaju tzv. Quetellov indeks (15% ispod težine očekivane za visinu i uzrast), kako ne bi propagirale mršavost i predstavljale pogubne identifikacione figure za adolescentkinje.
Zašto dolazi do smrtnog ishoda?
Ovaj poremećaj je udružen sa sekundarnim endokrinim i metaboličkim promenama i poremećajem telesnih funkcija. Javlja se nepravilan i ubrzan rad srca, nizak krvni pritisak, nesvestice, gubitak menstruacije, snižena telesna temperature i nesposobnost da se podnese hladnoća. Kosa i nokti postaju lomljivci, kosa pojačano opada, koža je suva prekrivena nežnim dlačicama. Smanjuje se mišićna masa, kosti postaju slabije i sklone prelomima, zglobovi otečeni, zatim nastaje anemija, opstipacija, hronična nesanica, usporeno varenje, zapaljenje pljuvačnih i pankreasnih žlezda, erozija želuca i jednjaka, izostanak menstruacije, gubitak libida. Dolazi do oštećenja imunog sistema i pada imuniteta, te pacijenti budu podložniji infekcijama, a onda dolazi i do smrtnog ishoda.
Upozoravajući činioci
Značajan gubitak u telesnoj težini (najmanje 15% u odsustvu organskog oboljenja), smanjen unos hrane, pojava ritualnog ponašanja u toku jela, negiranje osećaja gladi, ekscesivno vežbanje, odabir niskokalorijskih jela, smatra da ima prekomernu težinu, iako to nije evidentno.
Ko traži pomoć
Prema podacima, svega 30% potraži stručnu pomoć. Retko samoinicijativno potraže, najčešće postaknu zabrinuti članovi njihove porodice, a glavni problem u postavljanju dijagnoze i započinjanju lečenja jeste bolesnikovo poricanje poremećaja. 50% dijagnostikovanih doživi potpuni oporavak, 30% ima periode oporavka, ali i povratka na uobičajena ponašanja, a nažalost I 20% od obolelih nikada ne prestane da ima problem karakteristične za ovaj
poremećaj. Uslov za potpuni oporavak na fizičkom i emocionalnom planu jeste otkrivanje i pravilna dijagnostika u ranom uzrastu, želja osobe da reši problem, uzrast kada je dijagnostikovan poremećaj, zdravi odnosi u porodici, terapijski pravac i podrška prijatelja i porodice.
Na koji način pristupamo lečenju poremećaja ishrane?
Pristupamo farmako i psihoterapijski. Medikamentozno pristupamo ako su pored anoreksije I bulimije nervoze prisutni depresija, anksioznost, opsesivno-kompulzivni poremećaj ili neki od komorbiditeta. Mnogi ljudi sa anoreksijom imaju depresiju kada primenjujemo antidepresive.
Ne postoje podaci koji pokazuju da su antidepresivi efikasni u lečenju akutne anoreksije. Bolničko lečenje se sprovodi u slučajevima kada je lice sa anoreksijom ozbiljno bolesno I ima recidiv ispod osnovne težine, ili je ispod 15% od odgovarajuće telesne težine, ili pojedinac ima i druge ozbiljne zdravstvene problem. Kada su u pitanju terapijski pravci, dominira porodična psihoterapija. Porodica može značajno uticati na održavanje poremećaja, prvenstveno u odnosu majka-ćerka. Majka vrlo često biva kontrolišuća u svim sferama života ćerke, takođe hladna i distancirana majka, a količina unite hrane je jedina situacija u kojoj majka nema kontrolu nad ćerkom. To se može doživeti iz ugla deteta kao nešto u čemu ono donosi samo odluku u nečemu, te je česta misao deteta “Ako nisam u stanju da kontrolišem težinu, znači da sam izgubila svu kontrolu”.
Obavlja se razgovor sa celokupnom porodicom, potom se obavlja na narednim seansama samo sa članom porodice kod kog je evidentiran simptom i ponovo se spajaju članovi porodice, tako što se usmeravamo na snage porodice i načine na koje zajedno pronalaze rešenje.
