Sistemska porodična terapija predstavlja psihoterapijski pristup usmeren na promenu interakcija bračnog
para, nuklearne ili proširene porodice, kao i drugih interpersonalnih sistema, u cilju otklanjanja psiholoških i psihijatrijskih problema koji ometaju funkcionisanje porodice i njenih članova.
Porodica je ranije korišćena uglavnom kao instrument češće u dijagnostici nego u terapiji. Ona je tretirana kao pomoć ili oruđe u pružanju što efektnije profesionalne pomoći pojedincu. Tako terapeutske intervencije mogu biti upućene primarnoj porodičnoj grupi, ili samo bračnom paru.

Pojam porodice nije ograničen samo na krvno srodstvo, on se odnosi i na emocionalne, zakonske i druge veze, te samim tim se porodična terapija kod navedenih grupa i primenjuje.
Terapeut ne postavlja dijagnozu, već istražuje problem zajedno sa klijentom, a klijent ne mora imati uvid u svoj problem, jer to nije uslov za promenu. Postavljaju se pitanja: Šta je dobro i kada je dobro u interpersonalnim odnosima, koje su snage u tim odnosima, šta može klijent da promeni, šta bi bilo prvo što mogu klijenti da urade? 

Ovo su samo neka od pitanja koja porodični terapeuti postavljaju svojim klijentima.
Koji su faktori za funkcionalnost porodičnih i partnernksih odnosa?
Kohezivnost (emocionalna veza među članovima), fleksibilnost (sposobnost porodice da promeni liderstvo, uloge i pravila u relacijama), komunikacija (faktor koji omogućava parovima i
porodicama da ostvare koheziju i fleksibilnost.Šta su disfunkcionalne porodice?

Disfunkcionalne su one porodice koje na povećanje stresa ili pritisaka, unutrašnjih ili spoljašnjih, reaguju rigidnim transakcionim obrascima i granicama, te izbegvajau ili se opiru bilo kakvoj
eksploraciji i uvođenju alternative. Disfunkcionalna porodica je fiksirana u homeostazi. U njoj nema ni krize, ni promena, a samim tim ni napretka.
Cilj u porodičnoj psihoterapiji je uspostaviti homeostazu u interpersonalnim odnosima, kojima inače porodica ili parteneri teže. Sve to se postiže intervencijama koje psihoterapeuti primenjuju, osvrćući se u prošlost sa klijentom-klijentima, ali bez duboke psihoanalize, već se fokusirati na princip ovde i sada.
Sistemski porodični terapeuti smatraju da je patologija locirana u porodičnom sistemu, a ne u pojedincu koji je samo nosilac simptoma ili tzv. Identifikovani pacijent. Problem nije u samom identifikovanom pacijentu, već u obrascima porodičnog funkcionisanja.

Tehnike koje se primenjuju su u zavisnosti kom pristupu pribegava psihoterapeut. Prema tome tehnike su u vidu:
-Triangulacije (utrougljavnja)- ukoliko uključimo treću osobu u odnos kroz simptom, što može odnos učiniti stabilnim
-Bitka za strukturu i bitka za inicijativu se odnosi na rani stadijum razgovora koji je centriran na pitanja o temama koje bi bile eksplorisane
-Pridruživanje-terapeut u porodicu unosi svoje znanje i veštinu, prilagođava se, sarađuje, on postaje agent promene uvodeći alternativno i novo, u zaamenu za staro i isprobano
-Odigravanje (oživljavanje)-umesto da se opisuje ili razgovara o situacijama koje se događaju u porodici ili izvan porodičnog konteksta, porodeica se poziva da pokaže obrasce ponašanja “ovde
i sada”
-Debalansiranje i postavljanje granica-debalansiranje se odnosi na promenu hijerarhijskih odnosa unutar jednog subsistema. To se postiže afilijacijom ili koalicijom sa podređenim ili pak ignorisanjem dominantnog ili centralnog člana u porodici, a postavljanje granica je u svrhu razvoja samostalnosti, autonomnosti, prekidom disfunkcionalnih obrazaca i odnosa.